Treba mi odmor! Ili zašto želimo biti žrtve situacije?!

Moj coaching klijent Marko ima dvoje male dece, suprugu i odgovoran posao direktora projekata u IT kompaniji.

On već godinama svakodnevno balansira između odgovornosti kod kuće i na poslu. Vreme je da sledeće nedelje ode s porodicom na more, jedva čeka.

I naravno, nosiće laptop sa sobom. Rano ujutro, dok još svi budu spavali, on će raditi, malo “čistiti” mailove. Hvata ga panika pri pomisli da to ne radi, a mrak mu pada na oči jer se ne može nimalo odmoriti… Ako neće raditi na odmoru, kolege će ga svejedno zvati, mailovi se neće sami rešavati. Kaže da mu je ipak lakše svaki dan malo toga da obavi, nego da nakon povratka bude zatrpan poslom. Možda bi mu čak bilo lakše da uopšte ni ne ide na godišnji odmor, ali žena bi se bunila, ne pada mu na pamet. Ipak, radi se o dve nedelje na razini godine!

I tako on zaključuje: “Gle, ne razmišljam o tome, ovo je sad stvarnost. Deca su mala, posao zahtevan, i to je to. Ko mene pita kako mi je!?”

Da li se prepoznajete u do sada rečenom?

Osećaj savesti nas tera da budemo na raspolaganju, da ne stvaramo probleme poslodavcu i kolegama. U nekim slučajevima, stvori se takva kultura preduzeća i niko ne zna zašto i kako se to dogodilo, ali svi automatski kolektivno poprimaju taj sindrom koji ima sledeće simptome:

• konstantno premalo zaposlenih
• gašenje vatre
• panika zbog rokova koji nisu realni (ne zna se ko ih je postavio)
• panika zbog zadataka koji nisu objašnjeni
• odlazak na godišnji s laptopom
• promene koje niko jasno ne komunicira

S druge strane, na ličnoj razini, pojedinac ne reaguje na nelogičnosti, na nedostatak informacija… Primetila sam da je jedan od uzroka “želja” da budemo žrtve situacije jer tako postajemo junaci koji dokazuju koliko se žrtvuju za porodicu, posao, tim… Dobivamo zasluge za to što: stalno telefoniramo na godišnjem, radimo na laptopu, održavamo kontinuitet poslova, pokoravamo se pritisku vremena i situacija… Jednostavno koristimo uslove okruženja da bi dokazali da se bez nas ne može. Dokazujemo kako smo se ipak u svom tom pritisku snašli i odvalili velike gromade posla. Pitanje je koliko je to ustvari potrebno i koliko još dugo možemo tako. 

Šta stoji iza potrebe da budemo žrtve?

Iza potrebe da budemo žrtve najčešće stoji potreba da budemo važni, da dobijemo pohvalu, da steknemo kontrolu, uspostavimo osećaj sigurnosti i moći. 

Zamislimo se i odgovorimo sami sebi koliko “plaćamo” da nas neko pohvali i šta smo sve spremni uraditi za pohvalu. Šta sve radimo za osećaj sigurnosti i kontrole? Da li je zadovoljstvo moguće ostvariti na drugačiji način? Na našem blogu možete naučiti kako na najbolji način da delegirate zadatke.

Da se vratimo na Marka, nakon sessiona Marko je zaključio da može više toga učiniti da bude slobodniji ili slobodan na godišnjem odmoru:

• može mailove preusmeriti na kolegu koji će ga zvati samo ako je nešto izuzetno važno

• može kolege obavestiti da ga nema i da odgode sve sastanke za vreme njegovog godišnjeg odmora

• može na sastanku s kolegama razgovarati o ovom problemu i tražiti podršku

• može svesno planirati da će nakon godišnjeg dva dana duže ostati na poslu

• može tražiti poslodavca da zaposle još jednu osobu koja već duže vreme nedostaje timu

• može graditi svog naslednika koji će moći da ga zameni kad zatreba

• može promeniti posao ukoliko njegov problem ne bude prihvaćen

Coaching nam pomaže da jasno sagledamo situaciju u kojoj smo, uklonimo prepreke i živimo svoj puni potencijal. Pridružite nam se da biste naučili kako.

Autorka: Spomenka Žepec