02.11.2021.
Nije u pitanju socijalni eksperiment, već nešto što se zaista dogodilo
u Americi, zahvaljujući programu „Jobs Bank” koji je, bizarno, isplaćivao zaposlenima
punu platu i beneficije čak i kada nije bilo posla za njih.
Jedan od korisnika tog programa bio je Džeri Melon, koji je radio za General
Motors (u daljem tekstu GM) sve dok se njegovo odeljenje nije spojilo s drugim,
te više nije bio potreban. Osim kratkog perioda 2001. god, Melon je primao punu
platu za nerad, koja je dostigla 64.500 dolara godišnje do 2006. Da bi
opravdali plate i beneficije, radnici su obavljali neku aktivnost koju odobri
kompanija, pa je Melon, kako bi zaradio svoju platu, morao da se pojavljuje
u prostoriji bez prozora, sedi za stolom i ne radi ništa po osam sati dnevno
tokom šest godina, navodi se u Wall Street Journal-u.
Zaposleni je pokušavao ispuniti svoje obaveze tako što je pohađao
časove koje je nudio GM, gde je proučavao ukrštene reči, gledao filmove o
građanskom ratu i učio o „čudima koje je napravio čovek kao što je Bruklinski
most“. U međuvremenu je pohađao institut u Flintu pod nazivom Royal Flush
Academy, dizajniran za one koji traže posao u kockarnicama. Kako nije bio zainteresovan
za rad u kazinu, napustio je akademiju nakon što su mu umanjili platu jer je
kasnio 10 minuta kada se vratio sa ručka.
Nakon toga, svakog dana tokom nedelju dana on je ustajao oko 4:30
ujutro da bi putovao do ozloglašene “gumene sobe”. Prvo je čitao časopise koji
su ležali okolo, kao što je Reader's Digest, zatim razgovarao s ostalima. Nakon
što je razgovor presušio, kaže da je provodio sate zureći u zid nadajući se
da će vreme teći brže.
„Zove se tako jer nakon nekoliko dana tamo poludite,” rekao je
Melon. To je stara ostava bez prozora za delove motora. Prepuna je dugih
stolova i ima mesta za oko 400 zaposlenih. Zaposleni su morali doći u 6 ujutro
svakog dana i ostati do 14:30, s 45 minuta odmora za ručak. „Čekanje tera da
poželiš da lupiš glavom o zid“, rekao je Melon i dodao: „Nisam to mogao
da podnesem. Moram nešto da radim.“
Ujedinjeni sindikat auto radnika (UAW) i rukovodioci Detroita izmislili
su “Jobs Bank” 1984. da odvrate proizvođače automobila od smanjenja broja
zaposlenih. Međutim, ova banka poslova je postala nacionalno poznata kao simbol
pokvarenog poslovnog modela Detroita i nazadnog razmišljanja. Proširile su se
priče o hiljadama radnika koji su mesecima igrali dame, gledali filmove ili čak
dremali.
Kada je program kreiran, General Motors, Ford i Chrysler su dobro
radili. Proizvođači automobila su želeli da UAW podržava nove, fleksibilne
proizvodne procese i više automatizacije u njihovim fabrikama, a radnici su
želeli sigurnost posla kako se industrija modernizuje. Tako je postignut
dogovor da se stvore banke radnih mesta, koje bi obezbedile sigurnost
zaposlenja za radnike koji su otpušteni zbog modernizacije. Dakle, ideja je
bila da se pomogne u obuci ili pronalaženju poslova za starije zaposlene koji
bi u suprotnom bili trajno otpušteni.
„Sindikati su iskreno mislili da bi ih otpuštanje onda koštalo
previše“, rekla je Kristin Džiček, viši menadžer projekta Centra za istraživanje autoindustrije. Banka poslova nikada
nije trebala da postane dugoročni program socijalne pomoći za otpuštene radnike
automobilske industrije. Jednostavno se mislilo da će se vratiti na nova radna
mesta u fabrikama.
Svoje iskustvo podelila je i Džudi Rou, koja je po ceo dan sedela u
sobi velike, stare fabrike auto delova Delphi Corp, gde je čitala, šila ili
buljila u prazno. Za ovo je zarađivala 31,80 dolara na sat. „Mislim da padam
u depresiju“, rekla je tada Rou, koja je jedna od mnogih koji su čamili u
ovom čudnom i jedinstvenom obliku sindikalnog limba zapošljavanja.
Njeni dani imali su monotonu sličnost. U 6 ujutru bi došla u
prostorije i nakon doručka bi šetala dugačkim fabričkim hodnikom koji je dobio
nadimak “Miracle Mile”. Zatim
bi se vraćala i razgovarala s prijateljima. Zatim bi šila, čitala ili ponovo
hodala. Nekih dana prelazila je po pet milja.
Da bi pobegli od dosade, radnici su odlazili na parking da spavaju u
svojim kolima za vreme ručka. Kao da sve nije bilo dovoljno apsurdno, nadzornik
kompanije se starao da ljudi ulaze i izlaze na vreme i da ne spavaju.
Neki ljudi su govorili o traženju lekova za smirivanje živaca. Rou se
tada pitala šta joj je - bila je umorna iz dana u dan: „Osećam se kao
da sam bukvalno u vegetativnom stanju. Nemam o čemu da razmišljam".
Nije nam ni potreban eksperiment da bismo se uverili da su ljudi po
prirodi produktivni i da imaju potrebu da budu od koristi. Dovoljno je da smo
upoznati sa slučajem “gumene sobe”. Zato pri stvaranju zdrave radne atmosfere i
dobre organizacione kulture uvek polazimo od svesti da zaposleni žele
ostvariti rezultate, da žele raditi na dobrobiti kompanije i teže razbiti
monotoniju - jer činjenica je da su oni koji su imali priliku da budu plaćeni
za nerad, poredili to stanje s ludilom, a ne s uživanjem.
Autorka: Glorija Smiljanić